Sep 3, 2014 - zanimljivo    No Comments

Pablo Neruda: Ako me zaboravis

Hocu da znam jednu stvar.

Znas kako je to ako gledam  kristalni mesec,

crvenu granu

spore jeseni u mom prozoru,

ako dotaknem uz vatru neopipljiv pepeo,

ili izborano telo klade, sve me odvodi tebi

kao da je sve sto postoji,

mirisi, svetlost, metali

poput barcica sto plove

ka ostrvima tvojim koja me cekaju.

E, pa dobro,

ako malo-pomalo prestanes da me volis

i ja cu prestati tebe da volim malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboravis

ne trazi me

jer bih te ja vec zaboravio.

Ako smatras dugim i ludim

vetar zastava

sto prolazi kroz moj zivot

i odlucis da me ostavis na obali srca

u kome imam korena

zapamti

da cu toga dana

toga casa

dici ruke

iscupati svoje korene

u potrazi za drugim tlom.

Ali

ako svaki dan

svaki sat,

pristanes da mi budes sudbina

s neumoljivom slascu,

ako se svakoga dana popne

jedan cvet do tvojih usana trazeci me

o ljubavi moja, o moja

u meni se sva ta vatra ponavlja,

u meni nista nije ugaseno ni zaboravljeno,

moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,

i sve dok zivis bice u tvojim rukama

ne napustajuci moje.

5516_605586372791214_832990606_n

 

Jednoga dana ako se probudite nesrecni i nemocni da prepoznate sebe, znajte da ste sve godine koje su prosle iza vas protracili i formirali sebe prema drugima…. Sve vreme raditi za druge, a postepeno gubiti sebe- sigurno cete tog dana kada ustanete dovoljno smoreni, snuzdeni i jadni, shvatiti za koga i kako se nadalje trositi.

 

Ana Zeremski

 

 

 

Aug 7, 2014 - Životne teme    No Comments

Prolaznost

Ne patim ni od cega, moje su misli daleko, proslost, buducnost, jedno prati drugo, nizanje dogadjaja, sudbina, vecito trojstvo prati jedno drugo…

I kada shvatimo sta je prolaznost, da je jednostavno deo nas, deo duha nasega i sveeega!!! Oslabadjamo se stega , odgovornosti, savesti, ocekivanja… Oslabadjamo se svega sto nas sputava, izmedju dvojnosti: zemlje i neba, mrznje i ljubavi, golih, punih i praznih ruku i misli, teske i lake glave, teskih i oslobadjajucih ljudi… Moje misli moj zivot!!! Oslobadjamo se stega, odgovornosti, savesti, ocekivanja.

Sve se moze promeniti, ali se ljudi i druga bica moraju voleti, jer sve prolazi, a uteha je beznadezna, jer proci ce i radost i ljubav i zivot…

” A, zar je nada u tome da sve prodje… ”

Jedna godina vise, a dana, shvatanja i prihvatanja sve manje. Jedan daleki osvrt na svet, najlepsi je pogled;  nema prolaznosti, cisto, bez pitanja, najcistije, najbezazlenije.

527828_10152120776270545_1139248781_n

 

 

Ana Zeremski

May 4, 2014 - zanimljivo    No Comments

Čarls Šulc i njegova životna filozofija

Autor avantura Čarlija Brauna i njegovog najboljeg prijatelja Snupija, jednom prilikom izneo je svoju životnu filozofiju koja se sastoji od pitanja i odgovora:

1. Nabrojite petoricu najbogatijih ljudi na svetu.

2. Nabrojite zadnjih pet pobednika u golfu.

3. Nabrojite imena zadnjih pet Misica sveta.

4. Nabrojite desetoro ljudi koji su dobili Nobelovu ili Pulicerovu nagradu.

5. Nabrojite dobitnike Oskara za najboljeg glumca i glumicu u zadnjih pet godina.

I, kakav je rezultat?

Stvar je u tome da malo nas pamti jučerašnje senzacije. Ovo nisu gubitnici, radi se o najboljima na svom području. No, aplauz utihne. Nagrade izgube sjaj. Postignuća padaju u zaborav. Pohvale i povelje pokopavaju se zajedno sa njihovim dobitnicima.

Evo još pitanja, da vidimo kako ćete sada proći.

1. Nabrojite par učitelja koji su vam pomogli u školi.

2. Nabrojite tri prijatelja koji su vam pomogli kad vam je bilo teško.

3. Nabrojite petoro ljudi od kojih ste nešto važno naučili.

4. Razmislite o par ljudi koji su učinili da se osećate važnim.

5. Razmislite o petoro ljudi s kojima se rado družite.

Lakše?

Pouka: Ljudi koji vaš život čine drugačijim nisu oni sa najviše diploma, najviše novca  ili najviše nagrada. To su ljudi kojima je stalo do vas.

I na kraju:

Ne brinite o mogućem smaku sveta danas. U Australiji je već ionako sutra!

 

Slika-533

 

 

May 2, 2014 - Životne teme    No Comments

Što ne znamo i ne postoji

Ljudi stalno nešto misle, muče , more druge, žele da menjaju svet, sebe, ljude, životinje, pa na kraju ne znaju ni šta bi oni sami. A kako sve to postići: oči zatvorene, uši zagluvljene. Večito od nečeg strahuju, povlače se , snove pretvaraju u košmare… Osnovne ljudske vrednosti – dno. Slušati, saosećati, voleti – mrak. Sve bismo, a zaziremo od svake promene. Zar postoji samo ono što je ” dokazano “, a ono u šta posumnjaš da postoji, otkriješ, saznaš i razumeš – pazi šta ćeš sa tim, to je uglavnom van postavljenih granica  shvatanja ovog sveta; najlakše je reći – što ne znam i ne postoji… Shodno tome dobrodošlo je prećutati uvredu i u samoći oplakivati svoj kukavičluk. Tada je duša dvojako zbunjena, stapa se sa okolinom i gubi u vrtlogu života. I ta ista okolina sudi, guši, preti, u misli i maštu unosi nemir, nezadovoljstvo, neznanje.

Toliko mogućnosti, a sudbine sumorne, osuđujuće, prazne.

Ne dozvoli da upadneš u kolotečinu i da završiš oholo, turobno, teško, jer najgora je sudbina praznog, lakomislenog čoveka.

Trpi, živi, nadživi. Pobedi samog sebe, sebičnost drugih, tvrdičluk, neznanje ” civilizovanog sveta “. Neka tvoju misao vodi nemirna mašta.

1380627_576768002360524_1842379136_n

 

Ana Zeremski

Mar 9, 2014 - Životne teme    No Comments

Greška je svojstvena čoveku

Od samog početka naša greška je što najmanje posmatramo sami sebe. Čovek je sklon tome, sklon je  uživanju i ljuljuškanju na  tuđim greškama. Stalno gledati tuđim očima, a svoje oči uspavati, to može trajati jedno kratko vreme, ali uspavanost pripisati čoveku, to ne može biti… Greške jesu svojstvene svima nama, ali uspavani čovek mora se razmrdati i pogledati sebi u oči, pogledati u sebe samog. Tada jedno ili drugo “ja” mora spustiti pogled, neko mora pobediti. Greške su neminovne, ali nije valjda da se stalno mora grešiti i nikad ništa ne shvatati, jer ono što nam smeta kod drugih najčešće je problam kod nas samih.

Sopstvene greške pripisujemo drugima, prljavih obraza i ukaljane duše, pognuto hodamo. Večita borba neda nam mira i spokoja; iluzija, ili stvarnost čudesnija od bilo kakvog priželjkivanog sveta? Umiveni savršenim danom, u večitoj zabludi svojih laži, po ko zna koji put nadmašili smo sebe i kroz ključaonicu gledamo nas same, nesvesni svoga postojanja. Sklupčani u tom kalupu strepimo da nas ne izgura neki ključ, da se greške ne odaju tako lako, jer smo navikli da radimo ono što drugi očekuju, da se formiramo prema drugima, ne znajući da uživamo u svakodnevnoj lepoti koja životnim greškama i patnjama daje dostojanstvo jednog Sizifa…

1044725_477590228977780_317924533_n

 

Ana Zeremski

Dec 4, 2013 - Životne teme    2 Comments

Civilizacija jednog vremena

Šta smo mi, ko smo mi?

Da bismo se spasili, da li da  krenemo napred, da bismo ovom planetom gazili da li da idemo do vrhunca do apsurda, do nezamislivih sila ovog sveta?

” Jesmo li ovo mi, ili  tek naše mogućnosti? ” Jednom se navikneš na sebe i druge , sutradan si odjednom i sam sebi stranac. Pa gde je ta sloboda, kuda vode granice jednog vremena? Pitam se jesam li to svakim danom zapravo ja, ili su to moje nedostižne stvarnosti?

A lepo smo, zapravo mogli samo sesti kao nekad, popiti kafu i pojesti kolačić… Malko sladunjavo zvuči, ali svakim danom sve više počinjem da se bojim da će ljude i ljudske odnose “civilizacija”  i tehnologija progutati…

 

3691_4345704435204_1789220307_n

 

Ana Zeremski

 

Nov 5, 2013 - Životne teme    No Comments

Kuda nas život uopšte vodi ?

Možeš da čekaš, da gledaš, da traćiš vreme, da te noge nose ili koče, ali ne možeš da zaustaviš vreme.

Živiš li u prošlosti, progutaće te, poješće ti svaki tračak nade, navešće te na pogrešne staze.

Živiš li u budućnosti, zavrteće te nestvarni vetrovi, poneće te magle budućih dana, neostvarenih snova  i život će prolaziti pored tebe, gledaćete se kao dva stranca, sopstveni život gledaćeš tudjim očima.

Pa šta onda raditi sa samim sobom i svojim vremenom, svojim životom?

Pravo da vam kažem, treba pustiti taj svoj život i neka se sve desi sada. Kao i svaki sanjar budite sve i ništa, pobrkajte razočarenje i istinu i više ništa ne čekajte, jer mi  smo skloni tome da svakog dana nešto čekamo, i šta? Može se desiti da bude jedno veliko NIŠTA!

Da ne bi bilo kasno, ja evo od sada  neću da čekam više ništa, hoću da dišem i postojim. Evo, hoću baš od sada da ŽIVIM!

 

12601_4466960029930_303161864_n

 

 

Ana Zeremski

 

 

Aug 26, 2013 - Roditelji i deca    No Comments

Deca uče od načina na koji žive

Često se pitamo da li mi vaspitavamo decu ili ona nas, ko tu koga iskušava i ko je u pravu. Pod uticajem psihologije vodimo se time da se ličnost razvija  na osnovu tri vrste faktora: nasleđa, uticaja sredine u kojoj živi i aktivnosti kojima se bavi – to je sa naučne strane. Iz svakodnevice, koju svako dobro poznaje, nasleđe se odnosi na to šta smo fizički nasledili : imovina, nos, čije su oči, uši… Od suštine ni traga. Zatim uticaj sredine : decu vaspitavaju babe, dede, ulica, škola… Uvek je neko drugi kriv. Što se tiče aktivnosti kojima se deca bave ona MORAJU voleti ono što mi volimo, jer ono što oni vole mi za to nemamo dovoljno vremena ni da ih saslušamo, pa u skladu sa našim vremenom i svakodnevicom često pravimo fatalne izbore.

 

Pesma  Bertranda Rasela podsetiće na neke važne stvari :

 

Dete koje živi sa  podsmehom uči da bude stidljivo.

Dete koje živi sa  zamerkama uči da osuđuje druge.

Dete koje živi sa nepoverenjem uči da podvaljuje.

Dete koje živi sa  ljubavlju uči da voli.

Dete koje živi sa  ohrabrenjem uči se poverenju.

Dete koje živi sa istinom uči se pravdi.

Dete koje živi sa pohvalama uči se da poštuje.

Dete koje živi učestvujući uči da bude uviđavno.

Dete koje živi sa znanjem uči se mudrosti.

Dete koje živi sa srećom pronaći će ljubav i lepotu.

 

3519_555910587775165_470663511_n

 

 

Ana Zeremski

Aug 25, 2013 - Životne teme    No Comments

Sumnja

Svakome se desi da u jednom periodu života počne da sumnja u sebe, u druge, u sve ono što je do tada uradio i u šta je verovao. Iznenada shvatimo da su naša verovanja i događaji isprojektovane misli i posledice okovanih sopstvenih i tuđih navika  i dešavanja.

Kada se vratimo na početak i počnemo da živimo prizemnije, odbacujemo sve moguće i nemoguće principe od kojih smo živeli i disali. Trudimo se da sve što nas je do tada povređivalo ne donosi više patnju i gorčinu. Prestajemo da težimo da u svemu i sa svakim budemo najbolji, najodgovorniji, najdisciplinovaniji…

Kada nas sumnja sačeka nenadano mnogi od nas shvatiće da do tada nisu naučili da budu opušteni, da su se prema sebi i najbližima odnosili sa grčem u telu, a sve je to bio teret i za druge i za nas same. Sumnja će nas izjedati i naša očekivanja se više neće svoditi samo na to da živimo život, već će sve postati trenutak  jednog vremena. Sagledaćemo stvari sa distance, kao da smo sami sebe postavili ispred nas i pokušati da primimo svet u sebe : druge ljude, životinje, svest biljaka…

Sumnja će nas postaviti na ravnu liniju života i smrti i tada ćemo moći da kažemo : da kada nas ne bude više, sa  sobom u potpunoj slobodi ponećemo svoju dušu i sva njena iskustva, dobra ili loša, za neke druge svetove.

 

545187_429333553772922_1289757675_n

Ana Zeremski

 

 

 

Jul 25, 2013 - Životne teme    No Comments

Možemo biti sve, a u sledećem trenutku ništa

Onaj čovek koji dovoljno želi da mu cilj i put budu saosećanje i milosrđe, uvek i u svemu traži meru. Nema u njemu previranja i nipodaštavanja drugih, nema u njemu površnih misli i lakih vaganja u životu. Svemu on traži smisao, jer sebi samom ne dozvoljava lakomisleno ponašanje. Njegove misli jesu sve , a istovremeno nisu ništa. Kod takvog čoveka bilo bi dobro ne biti ništa i ne zvati se nikako, a postojati, trajati, nositi sa sobom sudbinu, prošlost, budućnost, sebe celog nositi bez stida i srama. Jer takav čovek ne traži vaše ime i nadimke ,već vas posmatra u celosti bez prezimena, porekla i nasleđa.

Bolje nas i ne zvati imenom, ali nas iskreno poštovati. Svakog ponaosob: čoveka ili bilo koje  živo biće. Saosećati sa svakim, pomoći, jer svi znaju živeti, svačija je duša svaka pora i ćelija. Svako diše, zar to nije dovoljno?

Skromnost, odricanje, sputavanje hvalisavosti, umišljene moći i prevelika očekivanja, ne zaboravite na ravnim linijama gde ste. U svemu tražite meru koliko je to moguće. Ne kolebajte se, ne uzdižite ako vam se učini da imate više nego drugi, jer priroda je tu da održava ravnotežu dajući svakome koliko mu je potrebno da se preživi kraj drugih bića i da se snalazi u sopstvenom svetu. Priroda sama po sebi kao što nas je i uzdigla, isto će nas i spustiti, jer ne smemo zaboraviti da smo danas možda sve, a isto tako sutra ništa!

Prvo se treba duboko u sebe zagledati i u sebi živeti, a ne samo spoljašnji svet doživljavati kao jedinu stvarnost, jer se često dešava da mislimo da smo na pravom putu i u jednom momentu se sve sruši. Zato se moramo stalno preispitivati i čisto bez nadmenosti sagledati sve  naše širine i mogućnosti…

 

482542_538758929497050_19403612_n

 

 

Ana Zeremski

 

 

 

 

 

 

 

Pages:«1234567»