Browsing "Roditelji i deca"
Jun 11, 2016 - Roditelji i deca    Comments Off

Dusko Radovic : o deci i roditeljima

Cini mi se, najbolje aforizme o deci u amanet nam je ostavio Dusko Radovic, pisac, novinar i aforisticar.

Samo mali podsetnik od njega:

Samo deca koja ne slusaju mogu postati bolja od svojih roditelja.

Mame tuku decu zato sto ih vole. Tate ih tuku zato sto nisu takvi da bi ih i oni mogli voleti.

Ne vaspitavajte decu ako ne umete. Bolje je biti nevaspitan nego lose vaspitan.

Ako resite sve probleme svoje dece, ona nece imati drugih problema sem vas.

Deco, mozete misliti kakav je zivot kada je od kolevke pa do groba najlepse djacko doba.

Bolje nam je bilo dok smo sami bili deca nego sad kad imamo decu. Deca su nezahvalna i bezobrazna.

Tucite svoju decu cim primetite da pocinju da lice na vas.

Blago babama i dedama koji imaju unuke. Tesko nama koji imamo decu.

Volimo decu i kad su kriva, jer ce ih zivot kaznjavati i kad nisu.

Jedno upozorenje roditeljima: ako budete tukli vasu decu, ona ce tuci vase unuke.

Juce je jedan roditelj zavapio na roditeljskom: “Dajte mi dobro dete, pa cete videti kakav sam ja otac!”

11692553_1011834615523262_6766418267762826058_n

 

 

Aug 26, 2013 - Roditelji i deca    No Comments

Deca uče od načina na koji žive

Često se pitamo da li mi vaspitavamo decu ili ona nas, ko tu koga iskušava i ko je u pravu. Pod uticajem psihologije vodimo se time da se ličnost razvija  na osnovu tri vrste faktora: nasleđa, uticaja sredine u kojoj živi i aktivnosti kojima se bavi – to je sa naučne strane. Iz svakodnevice, koju svako dobro poznaje, nasleđe se odnosi na to šta smo fizički nasledili : imovina, nos, čije su oči, uši… Od suštine ni traga. Zatim uticaj sredine : decu vaspitavaju babe, dede, ulica, škola… Uvek je neko drugi kriv. Što se tiče aktivnosti kojima se deca bave ona MORAJU voleti ono što mi volimo, jer ono što oni vole mi za to nemamo dovoljno vremena ni da ih saslušamo, pa u skladu sa našim vremenom i svakodnevicom često pravimo fatalne izbore.

 

Pesma  Bertranda Rasela podsetiće na neke važne stvari :

 

Dete koje živi sa  podsmehom uči da bude stidljivo.

Dete koje živi sa  zamerkama uči da osuđuje druge.

Dete koje živi sa nepoverenjem uči da podvaljuje.

Dete koje živi sa  ljubavlju uči da voli.

Dete koje živi sa  ohrabrenjem uči se poverenju.

Dete koje živi sa istinom uči se pravdi.

Dete koje živi sa pohvalama uči se da poštuje.

Dete koje živi učestvujući uči da bude uviđavno.

Dete koje živi sa znanjem uči se mudrosti.

Dete koje živi sa srećom pronaći će ljubav i lepotu.

 

3519_555910587775165_470663511_n

 

 

Ana Zeremski

Sep 24, 2012 - Roditelji i deca    No Comments

Volite svoju decu

Evo jedan mali podsetnik za roditelje i za sve one koji su na bilo koji način u kontaktu sa decom:

 

Kada bih ponovo mogla da odgajam svoje dete,

više bih bojila prstima, a manje upirala prstom.

Manje bih ga ispravljala, a više sa njim uspostavljala veze.

Skinula bih pogled sa sata, a više bacala pogled na njega.

Pobrinula bih se da manje znam, a da mi više bude stalo.

Išla bih na više izleta, i puštala više zmajeva.

Prestala bih da izigravam ozbiljnost i ozbiljno bih se igrala.

Trčala bih kroz više polja i gledala u više zvezda.

Više bih ga grlila, a manje vukla.

Redje bih bila stroga, a mnogo više toga bih mu priznavala.

Najpre bih mu gradila samopouzdanje, a kasnije kuću.

Manje bih ga podučavala o ljubavi prema moći,

a više o moći ljubavi.

 

Diane Loomans

Full Esteem Ahead ( punim samopouzdanjem napred )

 

Ana Zeremski

 

 

Jun 17, 2012 - Roditelji i deca    No Comments

Samopouzdanje kod dece

Kroz ceo život provlači se samopouzdanje kao veliki znak pitanja nad našim glavama. A šta tek raditi kada dodju deca?

Deci je veoma neophodno samopouzdanje koje će im u kasnijim životnim situacijama mnogo pomoći. Često vidimo naše mališane kako se ponekad  teško  privikavaju na nove periode života. Tu mislim na najobičnije  stvari kao što je: navikavanje na nošu, polazak u vrtić,školu, vožnja bicikla, tapkanje lopte, vezivanje pertli, slaganje odeće, nameštanje kreveta… Svako novo upoznavanje sa bilo čime u dečijem životu je priča za sebe i ta priča kao da smo je pročitali iz udžbenika mora imati poučan kraj. Svako dete jeste individua za sebe, ali korak po korak i zajedno sa njima pronaći ćemo zajednički jezik i stvoriti neke opšte uslove za sticanje samopouzdanja. U toku tih osnovnih usmeravanja dece, dok pozitivno utičemo na njih i bodrimo ih, usput bi trebalo provući priču i o tome da ako dete ne govori istinu da mu se lepo objasni u čemu je greška i da niko ne voli neistine, takodje ako je krivo za nešto da se ne traži krivac u drugima, već i to da se sa strpljenjem objasni, zatim da obaveze koje ima prema vrtiću,školi mora da ispuni, jer će kasnije biti spremno da ispunjava mnogo veće obaveze… Treba im napominjati da se i na taj način izgradjuje samopouzdanje, znači da im se ukaže da moraju imati hrabrosti da rešavaju sve veće i veće obaveze, ako su slagali da moraju imati hrabrosti da kažu i istinu.

Svako postepeno savladavanje novih situacija i postizanje uspeha, počevši od “malih” stvari, kod njih znači podizanje samopouzdanja. Samim tim, mi kao roditelji moramo sve trenutke vešto i bez stresnih reagovanja da propratimo i tako zajedno da razvijamo različite sposobnosti. Naravno, treba puno strpljenja, ali ništa mi nije draže nego kada vidim da moj mali istraživač svaki dan pokazuje interesovanje za nečim novim. Kakva je radost bila kada je zavezala pertle, naučila da vozi bicikli, napisala prva slova… To je poseban sjaj u dečijim i našim očima.

Mislim da je pogrešan stav da se detetu uskraćuje nešto što ga interesuje samo zato što ne radi po nekom “odredjenom” pravilu, da ne kažem isto kao mi. Roditelji su tu da sa velikim interesovanjem i uzbudjenjem pokazuju reakcije za nove veštine svog deteta. To će se duboko urezati u dečiji duh i tako će oni ohrabreni od strane roditelja razvijati sigurnost kroz život. Naravno, ne treba zaboraviti naše nadgledanje šta deca rade, to je neminovno i to svaki odgovoran roditelj ima ispred sebe, ali ne trebamo da ih pritiskamo i preterujemo u tome.

Znači: sa puno ljubavi, blagosti, smirenosti, znatiželje naučiti dete raznolikim stvarima.Trebamo da budemo srećni što nam je pružena prilika da kroz njihovo detinjstvo gradimo jedan prijateljski odnos sa njima, a samim tim utičemo na njihovo samopouzdanje i nezavisnost.

Ana Zeremski

May 5, 2012 - Roditelji i deca    No Comments

Zajedno sa detetom do rešenja

Kada krenete da kritikujete dete imajte uvek na umu da ne postoje ” savršena ” deca, kao ni ” savršeni ” roditelji. Iz svog iskustva  sa detetom i posmatrajući svoje prijatelje, često vidim greške koje pravimo, rekla bih ” nesvesno “. Svi smo odgajani po različitim modelima što sada primenjujemo na svojoj deci. Nešto smo videli i iskusili sa našim roditeljima, a nije nam odgovaralo, rekli smo da ćemo izbegavati, a da li je to u stvari tako lako?

Medjutim, podsvesne reakcije, kao  teorija i praksa su sasvim nešto drugo. Često u svom odnosu sa ćerkom razmišljam o raznim situacijama iz svog detinjstva u toku celog odrastanja. Nešto je potisnuto, a nečeg se sećam od najranijeg doba. Prosto neverovatno da se čovek može setiti nekih situacija za koje sada mislimo da se naša deca neće sećati.

Deca vole jasne infomacije. Previše priče i objašnjavanja njima predstavlja ” pesmu uz vetar “. Deca stalno nešto traže, ispituju, isprobavaju, a na nama je da ih podstičemo ili da im postavljamo granice. Njihove aktivnosti su ponekad prilagodjene uzrastu, a ponekad ih mi prekidamo, ometamo ili požurujemo. To je veliki izazov nas kao roditelje, jer često i u pozitivnim situacijama imamo grižu savesti. Ponekad mislimo da su mali za nešto, a oni nas iznenade svojim postupcima. Zato se stalno treba preispitivati i posmatrati dete. Mislim da  tako možemo doći do toga da znamo šta nam se ne dopada i šta želimo i na koji način da primenjujemo u vaspitanju i podsticanju kod dece. Ona najviše nauče i ponesu iz svoje porodice, tj.  iz naših modela.

Često sebe uhvatim kako se pitam i razmišljam: ” Šta bih ja da sam dete? ”

Tako sa svojom ćerkom istražujem, menjam se, ponovo odrastam. Ponekad shvatim šta i kako podsticati, ali neke su mi situacije delovale skroz zbunjujuće. Svi ćemo se tu negde pronaći, mislim najviše zbog toga jer su okolnosti i činjenice u praksi često različite: uticaj okoline, uzrast deteta, razni saveti iz knjiga i od stručnih lica, a onda nas dete dočeka sa skroz drugačijim razmišljanjem i tu  nas zatekne da zajedno rešimo neočekivanu, novonastalu situaciju. Uz razgovor sa svojim detetom shvatim po ko zna koji put, da su moje zamišljene želje i želje okoline, često nepotrebne i da dete treba osluškivati, pažljivo posmatrati i da ćemo jedino tako pronaći onaj suptilan deo bliskosti koji nas neraskidivo spaja. Na taj način zajedno ćemo doći do rešenja i znaćemo kada da podstičemo i hvalimo, a šta da napomenemo kao grešku. Očekivanja i ponašanja biće jasno definisana i postavljena na pravo mesto. Bićemo zahvalni i sebi i detetu, jer ćemo izgraditi uzajamno poverenje, kao i osećaj zajedništva i samopouzdanja.

Ana Zeremski

Apr 17, 2012 - Roditelji i deca    3 Comments

Kako izabrati poklone deci?!

Kada se približe praznici ili rodjendani ( jer se kod “nas” jedino tada deci moze priuštiti nešto važnije,da ne kažem skuplje ) roditelji se previše opterećuju poklonima za decu. Šta i kako im udovoljiti, što više ih iznenaditi i ispuniti im želje.

Često smo nerealni u granicama želja zajedno sa decom, jer deca želje i zamisli doživljavaju drugacije od odraslih, tj. nas koji imamo iskrivljene slike stvarnosti koje nose težinu materijalnog sveta .

Tako deca učeći od nas često žele : telefone, laptopove, ” markiranu ” garderobu, takodje i igracke koje im uglavnom ne možemo priuštiti, a kada je reč o novcu kao poklonu da i ne spominjem…Većina nas misli da ako im se ispune takve želje biće mirni i oni i mi, ali ne. Iz iskustva znam, da ih to drži dva-tri dana, a zatim kreće sve iznova, deca uvek traže pažnju, igru, kreativnost, zabavu.

Zato, kada se kao i svi opteretimo  mislima o poklonima ( trčim tamo,trčim vamo.. ), a dete već razmišlja o nekim drugim stvarima. Sednem, udahnem, sačekam i uvek sa istom mišlju završim: pored svih materijalnih stvari, svih putovanja koja smo mislili da će im biti važna zbog ” nečega “, shvatim da njima treba jedna nebeska širina, umna sloboda, igra u pesku, valjanje po travi, da im je za Uskrs najvažnije farbanje jaja, za Novu godinu da padne sneg da se sankaju, da za rodjendan imaju tortu i da im dodju drugari ( a ne “ova” ili “ona” igraonica )…

 

 

Sa decom treba razgovarati  i na vreme im objasniti smisao praznika i proslava , da se nijedan praznik ne svodi na poklanjanje, vec na druženje sa bliskim ljudima. Takodje ih na vreme osvestiti da se ljubav ne svodi na gomilu šarenih upakovanih kutija, već da se čuva duboko u nama mnogo duže. Pokloni ne mogu da zamene našu komunikaciju sa detetom, ili vreme koje provodimo sa njim, zato na vreme sebi postavite granice i dobro uvek razmislite o svemu.